TEŠKO PECANJE I JAK TIMSKI DUH!

Svako od nas je dao svoj maksimum na 10. svetskom prvenstvu u feeder ribolovu u Francuskoj a želeli smo još više i jače da damo preko toga, sve nam je bilo malo i želeli smo još, još i još...

Piše: Darko Todosijević

Konačno je došao i taj dan! Posle odlaganja od godinu dana krenuli smo na svetsko prvenstvo u feeder ribolovu u Francuskoj. Ekipa podmlađena i sa novim stručnim štabom a očekivanja velika. Od samog polaska pa do poslednjeg dana atmosfera i timski duh u reprezentaciji bili su na visokom nivou.
Prvi dan treninga je počeo lepo i svi smo imali ulove preko 10 kg, videlo se da je reka prepuna ribe a da je glavna riba deverika. Svaki sledeci dan je bio teži i puno manje riba se hvatalo, što smo i očekivali. Da se razumemo, svaki član ekipe je dao svoj maksimum i želeo je još. To nisu uopšte lake stvari da bi jedan tim funkcionisao dobro.

Ovde se krvavo radilo svakog dana, stručni tim je veoma detaljno radio na taktici, nije nikome lako da pet sati po suncu ili kiši prati jednu reprezentaciju i pokušava da vidi neke sitne detalje koje svi vešto kriju. Nije lako da neko svakog dana sve to radi, sastavlja taktiku, nije lako pecati svakog dana pet sati koncentrisan, a svaki sledeći dan je bio sve teži. Svakog dana smo se budili u 5.00 ujutru a otišli na spavanje u ponoć. Ništa nam nije bilo teško i samo smo želeli da za našu zemlju i našu zastavu postignemo najbolji rezultat i to nas je držalo i podizalo svakog dana. Još jednom kažem, svaki čovek od 12 članova naše reprezentacije dao je svoj maksimum i više od toga.

Tako je prošlo pet dana treninga i videlo se da je sve teže. I pored velikih ulova prvog dana, za početak takmičenja prognoze su bile da će ulovi od 3-5 kg dati dobar plasman.

Što se tiče vode i pecanja, bilo je zaista veoma teško a na treningu su bili uvek najbolji domaćini Francuzi, Belgija i Holandija. Mnoge velike reprezentacije nisu se snašle i detalji su odlučivali. Jedni Englezi koji su velesila u ribolovu nisu imali jasnu taktiku pa se dešavalo kao mnogima da sede nekoliko sati bez ribe. Ne samo Englezi nego i mnogi drugi. Bez obzira na sve mi smo verovali do kraja i samo želeli da damo sve od sebe.

Došao je dan otvaranja svetskog prvenstva i onaj najlepši trenutak za sve nas, gde smo svi kao braća izašli na binu, ponosni sa našom zastavom i zagrljeni pevali u glas himnu Srbije.

Zaista je to poseban osećaj!

Prvi dan takmičenja je konačno došao, kombinacija mesta koje smo izvukli nije bila nešto dobra ali to nije nikoga bilo briga, samo smo želeli da izađemo, da damo sve od sebe i „pobijemo se“ sa svima onako muški. Eto tako je bio jak timski duh! To smo i uradili i svako od nas je dao svoj maksimum a želeli smo još više i jače, da damo preko toga, sve nam je bilo malo i želeli smo još, još i još.

Posle zvižduka za kraj dolazi najteži trenutak za sve nas. Svako je od nas čovek za sebe i to sakrije ili pokaže na svoj način. Dok sam se pakovao na stazi saznao sam sve naše rezultate i nisam znao gde se nalazim. Nisam mogao sa izdržim više, grudi su htele da mi puknu i onda sam počeo da plačem kao malo dete. Da nisam - čini mi se da bih pukao u komade. I sada dok ovo pišem i setim se tog trenutka suze mi same idu, osećam se isto tako. Spakovali smo se, otišli u smeštaj i morali da se dignemo za sledeći dan.
Verujte mi, svi smo se podigli posle tolikog šoka kao da ništa nije bilo. Sutra je novi dan, idemo sa još jačom željom i voljom da se popravimo. Neverovatno iskustvo i želja kod svih nas. No i posle promena koje smo napravili za drugi dan isto je bilo, ribolov je bio veoma težak a mi se nismo snašli, iako smo to želeli više od svega na svetu u tom trenutku.


Recimo, drugog dana Španac je sedeo do mene, četiri sata nije imao ni udarac, ni jednu jedinu ribu, onda u poslednjem satu dobija 8 riba i sa poslednjeg mesta izbija na treće. Naši rezultati su ostali isti kao prvog dana, nažalost.

Šta reći za kraj? Naše vode i staze su takve da mi nemamo tih riba i takvih voda i jednostavno nismo uspeli za tih pet dana treninga da provalimo stvari kako treba. Ne samo mi već i mnogo veće reprezentacije od nas nisu uspele u tome. Nadam da će možda da se naprave i neke promene u našim stazama, da koliko-toliko nađemo neke nove staze i podignemo sve na neki viši nivo. Svetska prvenstva nemaju staze kao naše, staze na kojima se takmičimo u brzini i ko će više riba da uhvati za pet sati, samo tako što je brži. Jedno od osveženja kod nas je svakako staza u Zrenjaninu i reka Begej, a nadam se biće još nekih takvih staza, pa i težih za ribolov, da bi svi mi napredovali.


Veoma sam ponosan što sam bio deo reprezentacije Srbije, jedno veliko iskustvo za mene i sve nas koji su prvi put doživeli nešto takvo, a bilo nas je više takvih u reprezentaciji. Još jednom hvala svim momcima koji su bili deo tima. Stručnom timu - Dušan Veljković, Miloš Pavličević, Nebojša Ilić, Miloš Petković, Bojan Gavrilović i Dragan Stanković - Tatko. Reprezentativci su bili Saša Cuckić, Stefan Arsić, Nenad Špaća Petronijević, Aleksandar Jole Radović i Uroš Tomašević.

Momci, bila mi je čast i zadovoljstvo da budem deo tima sa svima vama, da svih 10-11 dana delimo dobro i zlo, ponosan sam što smo ostali tim do kraja i što smo sve izgurali onako muški. Bože zdravlja pa da jednog dana ispravimo sve to na bolje što se rezultata tiče, sve drugo po meni je bilo najbolje što može biti. Veliko hvala i sponzorima i ljudima koji su nam olakšali odlazak na svetsko prvenstvo, Formax Storu i AS Obrenovac.