Jedanaesto mesto na svetu u konkurenciji 43 kluba iz više od 20 zemalja na svetskom klupskom prvenstu u feeder ribolovu održanom u Italiji je odličan uspeh za našu mladu ekipu ali znam da smo mogli i trebali bolje, bio je dobar trenutak
Piše: Darko Todosijević
Naš klub Profi Formax kao prvak države izborio je učešće na svetskom klupskom prvenstvu u feeder ribolovu u Italiji pa smo jedva dočekali april da krenemo. Ekipa u sastavu Slobodan Krstović, Stevan Cvele Cvetić, Nenad Špaća Petronijević, Stefan Anđelković, Nikola Zajić i ja bila je raspoložena i puna dobre energije. Naravno, da bi sve bilo kako treba morate imati i dosta ljudi iza vas koji podjednako obavljaju teške i naporne poslove kao i mi. Kao prateća ekipa i naša desna ruka zato su sa nama su krenuli i Nemanja Stanković, Goran Cvele Cvetić, Aleksandar Sale Popović, Boris Bocij i Stevan Kosovac (naš kuvar).
Detalj sa putovanja do Italije (snimljeno na autoputu kod Sremske Mitrovice), sav pribor je morao da se presloži i stane u žuti kombi!
U Italiju smo stigli u nedelju popodne i odmah otišli da se nađemo sa Italijanom Mateom Maggi-jem, koji inače radi kod Mila Colomba (a na ovom svetskom prvenstvu pecao je kao takmičar za jednu od ekipa iz Hrvatske), da preuzmemo hranu koju nam je doneo i da se malo raspitamo oko vode i vidimo šta će domaćin da kaže. Spremni smo i jedva čekamo da svane, da konačno probamo i okušamo sreću.
Profi Formax ekipa na obali Canal BIanca u Italiji - prvi kontakt sa ovom čuvenom takmičarskom stazom. S leva: Nikola Zajić - Zajke, Darko Todosijević, Nenad Petronijević - Špaća, Stefan Anđelković, Slobodan Krstović i Stevan Cvetić - Cvele
Od kuće smo od primama poneli VDE Turbo Black i Gold Pro a od Mila smo dobili primame Alkimya Magica, Grand Prix i Exploit. Ideja je bila da od tih hrana posle tri dana dođemo do tri kombinacije, pa smo tako posle tri dana došli do četvrte kombinacije, a to je bila Milo Alkimya Magica čista.
.jpg)
Priprema primame uveče u smeštaju i mamaca ujutro (po preuzimanju) na samoj stazi.
Prvog dana je svako od nas pecao kako misli i kako želi, ulovi su bili uglavnom dobri, od 6-10 kg. Posle prvog dana sedeli smo uveče u smeštaju na sastanku i polako vodili evidenciju ko je na šta dobijao ribu, kako i na šta je najbolje reagovala itd... Sistem rada je bio da svako kaže svoje zapažanje, pogledamo statistiku i sistemom eliminacije izbacimo jedno po jedno, da bi pecanje bilo što prostije i lakše za sve nas.
Prvog i drugog dana došli smo do toga (a i takmičari su se složili) da je najbolje da hrana Milo bude čista i da je najbolje sa hranom bacati mamce, bez zemlje. Donekle je to delovalo tako ali ono što se meni nije sviđalo je pecati deveriku bez zemlje, znajući da će posle 3-4 dana riba biti sve više zasićena i pecanje će postajati sve teže i teže. Bilo mi je logično da će trebati manje hrane jer ako preterate ona brzo zasiti vašu ribu na hranilištu. Tako sam trećeg dana odlučio da sam probam i pecam više sa zemljom a manje sa hranom.
Svi su članovi ekipe pecali po dogovoru sa čistom hranom a ja sam tog dana pecao tako što sam u početnom hranjenju bacio 7-8 najvećih hranilica hrane i kroz nju nešto fuja i kastera. U toku pecanja tog trećeg dana dešavalo se svima da riba stane i napravi neke pauze, dok je kod mene bilo takoreći najmanje pauza ili skoro bez neke osetne pauze. Pecao sam tako što sam bacao 3-4 hranilice zemlje sa fujem i kasterom pa jednu hranilicu hrane takođe sa fujem i kasterom. Posle merenja videlo se da je tako definitivno bolje i svi su se složili sa tim.
Glista seckana na krupnije komade je takođe bila dobro rešenje u primami ali se moralo biti oprezan sa njom jer ako se baci malo više dešava se da vam na hranilište uđe kanalski som koji nije tako sitan uopšte kao naš cverglan. Nisam želeo da mi on dođe na hranilište jer sam imao utisak da on dole toliko vršlja da uništi hranilište, otera deveriku sa istog, tako da mi se to definitivno nije svidelo.
Posle trećeg dana pecanja smo uveče na sastanku imali jasniju sliku, došli smo do definitivne hrane, do doziranja mamaca i kojih u hranilici, do tempa pecanja, do daljina nekih koje su nam bile do samog kamena (što je bilo od 10-12 metara uglavnom) i druga daljina je bila oko 20 m.
U četvrtak raspoloženi i spremni idemo sve da proverimo, nas trojica pecamo taktikom koju smo dogovorili, a dvojica pecaju sa hranom i zemljom pomešano, bez čiste zemlje. Hteli smo i to da proverimo i definitivno budemo sigurni oko svega.
Prva tri dana ulovi su bili odlični kod svih nas od 7-8 kg do 11-12 kg. Na naše veliko iznenađenje četvrtog dana treninga bilo je veoma teško pecanje, riba se kod svih teško javljala i ulovi su bukvalno prepolovljeni (pa i manje od toga). Bio sam siguran da će na dalje biti sve teže pecati i biće sve manje ribe. Pričali smo da je to možda do sektora. Sektor E u kojem smo mi pecali tog dana je davao najmanje ribe, bio je najbliži moru i hteli smo da verujemo da je do toga a ne da je riba prezasićena i da će sve manje da jede. To ćemo definitivno videti sutra i poslednjeg dana treninga, kada pecamo u drugom sektoru.
Četvrtog dana uveče na sastanku smo imali jasnu taktiku pecanja, daljine pecanja koje smo odredili bile su uz sam kamen i na 20 m. Pecanje se zasnivalo na tome da se u početnom hranjenju baci čista hrana sa fujem, kasterima (celim i seckanim) i tek neka glista. Posle toga se nastavlja sa četiri hranilice zemlje sa fujem, kasterima i jedna glista iseckana na dva-tri dela.
Naši momci iz Profi Formax tima (zajedno sa drugom ekipom "Eko Trofej" iz Beograda) na otvaranju svetskog klupskog prvenstva u feeder rbolovu
Ono što sam zaboravio da kazem da je kanal Bianco bio blizu mora, plima i oseka su se osećale jako, pa je tako vodostaj varirao po metar i više nekoliko puta u toku pecanja.
Glavna riba je bila deverika od 150-350 g (iako je pored nje je bilo i krupnih deverika do 2 kg), cipol i kanalski som. No svakako glavna riba je deverika i nju želimo i hoćemo najviše. Bilo je i jako krupnih šarana na kanalu, dešavalo se da neko uhvati ribu od 5-6 kg, pa čak i veće. Svakako, nama to nije bila taktika, jednostavno nismo hteli takav rizik. Recimo, jedna engleska ekipa je pecala šarana i posle prvog dana takmičenja imali su rezultat 1-1-17-18-19, što nije dobro za tim, prevelik je rizik.
I veoma krupne deverike su takođe dolazile na udice našim momcima, no glava lovina su ipak bile one od 150-300g
Što se tiče mamaca na udici, definitivno je najbolja bila larva, od 2 do 5-6 komada. Udice su se svele na Owner Kiwami 18, Owner Sode 14 – 15, Owner Sirahae 14 i Guru Super Fine Pole 16. Tokom svih dana treninga najbolje se pokazao duži predvez od 85-90 cm.
Peti i poslednji dan treninga riba je sve teže uzimala ali bio sam siguran u taktiku i nismo je menjali. Ono što smo petog dana definitivno videli - biće veoma teško pecanje. Prognozirao sam da će kilaže od 4-5 kg biti vrhunske u sektorima. Znali smo da će biti teško držati 100% fokus i koncentraciju svih pet sati na visokom nivou, plus svaka riba se morala izvaditi. Kada pominjem kilaže i dobra mesta, za nas bi bilo dobro da svi pecamo oko 6-7 mesta u sektoru i to će nam doneti odličan ekipni rezultat.
Veče pre prvog dana takmičenja doneli smo odluku da Nikola Zajić bude rezerva, iako je tri dana dok se hvatala riba bio bolji na treninzima od Stefana Anđelkovića ali kada je počelo teško pecanje imao je problema - što je sasvim normalno za njegovo neiskustvo i godine, pa je tako naš Zajkić prvog dana takmičenja bio rezerva i pomoć iza leđa. Na izvlačenju prolazimo po meni sasvim dobro, dobijamo čak i jedan „čep“ u sektoru A.
Takmičenje samo što nije, svi smo spremni da krenemo. Na samom početku počinjemo po dogovoru, hranimo dve početne pozicije, do ivice kamena, koji se završavao na daljini od 10-12 m i drugoj daljini od 20-22 m. Pecanje kreće veoma teško i riba se veoma slabo hvata. Od čoveka iza leđa dobijam informacije da se svi muče i da loše ide.
Posle prvih pola sata- sat, vidim da ne ide dobro, odlučujem se i skraćujem daljinu na 6-7 m, pecam u sred kamena i to donosi brzo rezultat. Svi su u problemu i ovo je sjajna stvar. Javljam čoveku da kaže svima da uđu u sam kamen i za razliku od svih dana treninga sada je predvez od 50-ak cm definitivno najbolji. Svi su to uradili, javljaju mi da je Špaća dobio ribu u kamenu, Stevan takođe ima neka dešavanja, Stefan je najbolje počeo od svih nas u prvom satu ali čujem da ima problema sa realizacijom udarca i sa spadanjem riba. Jedino što ne znam kakav je Sloba u A sektoru koji je odsečen od svih i nemamo najbolju komunikacija sa njim. Cvele je uspeo nekako da stupi u kontakt sa njim, prenese mu takođe info da uđe u sam kamen i to je sve što znamo. Tada je čuo da se i on muči dosta sa ribom ali stalna komunikacija sa njim nije bila na dobrom nivou.
Kraj prvog dana, rezultati:
Sloba A, završava kao 13, 2.220 g
Spaća B, završio 4, 3.930 g
Darko C, završio 3, 5.690 g
Stevan D, završio 10, 2.050 g
Stefan E, završio 12, 3.090 g
Stefan je imao nesreću da je dobio šarana i ovaj mu ušao u sektor kod komšije, koji je odmah prebacio preko njega svoj sistem da ga zakači i zvao „fish out“. Riba se time ne računa (kada je i drugi takmičar zakači) i iako je savladao morao je da je vrati u vodu. Da se to nije desilo (na našu veliku žalost) Stefan se mogao popeti nekoliko mesta gore i biti daleko bolje plasiran. Posle prvog dana završavamo kao 11. na tabeli, svima je falila možda riba-dve za neko mesto gore još, ali to je ribolov i to je sport.
Drugi dan takmičenja je došao, svi smo spremni opet. Menjamo samo daljine - onu od 20 m eliminišemo, uzimamo daljinu od 6 metara u kamenu i druga daljina biće na 12-13 m, ali svakako daljina u sred kamena je glavna. Taj dan imamo problem da je Špaća ostao bez „leđa“ iz nekih razloga i to svakako nije dobro, ali šta je tu je.
Počinje takmičenje, isto tako teško kao prethodni dan i nema ribe, mučim se sat i po. Veoma retko dobijam ribu na obe distance. Po informacijama iza leđa čujem da se muče svi, za Špaću nemam nikave informacije i šta se događa kod njega. Rešavam i vidim da opet moram i drugog dana da menjam distancu i potražim ribu negde drugde. Za razliku od svih drugih dana ovaj put voda konstantno opada. Nalazim ribu na nekih 20-ak metara, tu već imam nešto i imam tempo. To sada ide sasvim dobro pa javljam leđima da jave i drugima da probaju dalje. Čujem da oni ne dobijaju ribu i dalje, a za Špaću još uvek nemam neke konkretne informacije.
U četvrtom satu dobijam krupnu ribu, borba traje i uspevam da ga dovedem do meredova, u vodi vidim ogromnog cipla, po mojoj proceni minimum dva kilograma i više, ali kako je video meredov (i to meredov još nije bio u vodi) tako daje gas, usledio je neverovatan beg, brzina i… cipol mi je pokidao predvez! Počinjem da psujem ali idemo dalje, imam deveriku, to je važno, kao i to da sam uhvatio neki tempo. Zabacujem i vidim da mi se štap rasklipovao prilikom drila i kidanja od cipla!
Tu dolazim do strašnog razočarenja, moja najveća greška koju sam napravio na ovom svetskom i uopšte na svim takmičenjima do sada. To se jednostavno meni nikada ne dešava i kako je moguće da se desilo sada? Kako sam ribu tražio i snalazio se van dogovorenih distanci, ja sam je našao na nekih 20-ak metara ali nisam makar prebrojao namotaje na mašini, da znam da se vratim na istu distancu. Od tog trenutka sam u stomaku prosto osetio da više neću uhvatiti ni jednu ribu. Okrećem se ka „leđima“ i kažem „gotovo je, ja više nemam ribu do kraja“. Distancu sam vratio otprilike, probao da nađem istu ali jednostavno to nije bilo tačno i dovoljno. Totalno sam izgubio ribu, osećao sam se poraženo, osećao sam se budalom kako sam to sebi dozvolio, i to na jednom svetskom prvenstvu, ni manje ni više.
Tako je i bilo, do kraja sam uhvatio još 2-3 ribe i to u kamenu, ona distanca je bila totalno izgubljena. Znam i siguran sam da sam mogao biti još 3-4 mesta gore (5. mesto je imalo 500g više od mene) čak i bez onog velikog cipla, samo da nisam izgubio distancu. Čak i danas, kada su se slegli utisci, prosto ne verujem šta sam sebi dozvolio.
Naši rezultati drugog dana bili su lošiji:
Sloba A, završio 11, 2.650 g
Zajke B, završio 20, 960 g
Darko C, završio 9, 3.800 g
Spaća D, završio 2, 7.200 g
Steva E, završio 12, 3.060 g
Malo razočarani vraćamo se u smestaj gde se u žurbi spremamo za završnu večeru i dodelu nagrada. Nemamo vremena puno da razmišljamo i svi onako ne baš dobrog raspoloženja sedamo u kola i pričamo kako bi bilo lepo da smo ostali bar do 15-og mesta. U toku vožnje saznajemo da smo završili kao 11. na svetu, stajemo na sred magistrale i kreće radovanje i slavlje! Ipak je to uspeh za nas kao mlad tim, kome je ovo tek drugo svetsko prvenstvo.
Veoma brzo nakon toga mene obuzima neki osećaj tuge i nezadovoljstva, ne zato što smo 11, to je sjajno mesto, da ga je neko ranije ponudio - unapred bi prihvatili, nego zato što znam da je bio trenutak, znam da smo mogli i trebali još bolje i bio je trenutak dobar za to. Siguran sam da smo trebali da završimo još bar tri mesta gore ali jednostavno nije se dalo, napravili smo određene greške i propuste. Ovo je svetsko prvenstvo, najbolje ekipe iz celog sveta su tu i oni greške ne praštaju, a tako i treba. Na greškama se uči, pa se nadam da svi misle kao i ja, da ćemo greške ispraviti jer ovde je i najmanja greška skupa, a veća puno košta.
Kolege i prijatelji, nadam se da sam vam u kratkim crtama opisao i dočarao (koliko sam mogao) kako je nama bilo tamo, hvala vam od srca svima na podršci koju smo dobijali od svih vas. Nadam se da ćemo vas na nekom sledećem svetskom prvenstvu obradovati malo više. Sada nam ostaje borba za sledeću godinu i svetsko prvenstvo u Irskoj, za koje se prvo treba dobro pomučiti i izboriti učešće. Iskreno se nadam da hoćemo jer znam da možemo. Inače, kompletan ovaj događaj zabeležila je kamerom ekipa našeg Formax Store TV-a tako da ćete sve ovo moći kasnije i pogledati na našem You Tube kanalu.
