Medalja nam je izmakla bukvalno za dlaku ali i četvrto mesto za Srbiju i šesto mesto na svetu u konkurenciji parova za mene i Jodžu - ipak je ogroman uspeh za malu zemlju poput naše!
Piše: Aleksandar Saša Popović
Rano jutro, debeli mrak u sobi, nije još ni svanulo, gledam u sat na telefonu i čekam da zvoni pa da ustajem. Celu tu noć nisam oka sklopio: idemo na svetsko prvenstvo u lovu bassa u Ameriku! Kakvo spavanje, ko tu može da zaspe… Posle čak dva odlaganja zaredom (2020. i 2021.) zbog globalne situacije sa pandemijom virusa Covid-19, konačno su se izgleda složile sve kockice i stigao je dugo očekivani poziv domaćina iz USA: dolazite, čekamo vas!
Naravno, ne baš tim rečima ali suština je tu. Uspešno smo zatim prošli sve peripetije sa dobijanjem viza, kupovinom avionskih karta, plaćanjem troškova i kotizacije organizatoru… te polećemo 12. oktobra rano ujutro iz Beograda za Cirih, zatim idemo drugim i puno većim avionom preko okeana do Filadelfije a od nje trećim do Kolumbije u državi Južna Karolina i prelepog jezera Muri (Murray). Članovi reprezentacije bili su Bojan Bojanić i Željko Sirar (prvi tim), Branko Stojaković i Dalibor Todorović (drugi tim), Aleksandar Sale Popović i Jovan Jodža Lončar (treći tim), Ivan Mujović i Srđan Gajčić (rezervni tim) i Strahinja Damjanović i Miloš Popović (menadžer reprezentacije i delegat).
Došli smo inače pet dana ranije da bismo imali dva dodatna, nezvanična treninga, pored dva zvanična kada bude počelo svetsko prvenstvo. Uzimamo dva ranije rezervisana rent-a-car automobila i vozimo se širokim američkim putevim i autoputevima do velike i prelepe iznajmljene kuće na samoj obali jezera. U njoj ćemo boraviti prvih pet noći a posle toga se prebacujemo u hotel odnosno pod organizaciju domaćina svetskog prvenstva.
Ogromno jezero Muri u Južnoj Karolini - fantastična lokacija za lov bassova i održavanje svetskog prvenstva u lovu bassa za 2022!
U kuću stižemo malo pre ponoći istog dana (nekih sat vožnje od aerodroma). Pre samog polaska na put smo inače uspeli i da obezbedimo pet bass tracker čamaca sa vodičima koji će nas ta dva dana nezvaničnog treninga voziti po jezeru i malo upoznati sa njim i načinom ribolova tamošnjih bassova. To prvo jutro Jodža naravno nije izdržao i uzeo je štap i varalice i malo zabacivao sa našeg mola i uspeo da se "upiše" sa jednim malim bassom. Sa vodičima se upoznajemo sledeći dan baš na budućoj start poziciji svetskog prvenstva (ostrvu Dreher) jer su oni taj dan tu imali svoj redovan klupski turnir. „Momci“ inače imaju svi redom preko 60 godina jer su članovi lokalnog „Senior Bass Club-a“ (klub penzionera basolovaca). Tih dana je bilo jako teško obezbediti bilo kakve čamce i vodiče jer su mnoge nacije došle i po par nedelja ranije i svi profesionalni vodiči su bili zauzeti. Ljudi iz pomenutog kluba su nam se odazvali i (uz određenu finansijsku nadoknadu, naravno) pristali da nam budu vodiči ta dva dana. Prisustvujemo merenju njihovih ulova i situacija nije baš obećavajuća: velika većina nije ulovila ništa, tek trojica-četvorica su imali po par bassova a pobednik je valjda imao 4 ribe u meri. Kažu nam da riba užasno loše radi ovih dana i da je teško naći. Nedavno ih je okrznuo veliki tajfun, naišao je hladan front (plus je sredina oktobra) i riba je bukvalno prestala da radi. A i inače je jezero pod strašnim opterećenjem brojnih turnira koji se tu redovno održavaju i velikog broja ribolovaca. Nema veze, govorimo im, samo nam pokažite jezero i vaše omiljene pozicije, već ćemo se nekako snaći.
Jodža je ulovio prvog bassa u USA pre svih nas, tu sa mola u zalivu ispred kuće u kojoj smo boravili!
I stvarno, sledećeg jutra u 7.00 h, maltene u minut tačno, stiže svih pet čamaca u zaliv i na mol ispred naše iznajmljene kuće. Ukrcavamo se i krećemo. Svaki čamac prema ranijem dogovoru ide u drugi deo ovog zaista ogromnog jezera dugog skoro 60 km i površine preko 50.000 hektara. Najveći šok za nas su pored veličine jezera bile brzine kojima se kreću ovi čamci (preko 100 km/h) tako da smo se dobro posmrzavali u vožnji i pritom držali rukama, nogama i zubima da ne poispadamo iz njih. Naravno, vremenom smo se polako počeli navikavati i prijala nam je itekako činjenica da svuda stižeš za najviše 10-15 minuta takve vožnje. Svi čamci su imali zaista odličnu opremu, naš je recimo imao motor od čak 250 konja i kompletnu Humminbird elektroniku na sebi – dva velika međusobno povezana Solix sonara sa ekranima na dodir od 10 i 12 inča te Minn Kota Ulterra pramčani motor napred koji na dodir tastera sam izlazi iz vode ili se vraća u nju (i sa vrlo korisnom „Spot Lock“ opcijom). Insistiramo da i vodiči obavezno pecaju sa nama iz razloga da bi videli kako oni to rade i koje varalice odnosno tehnike koriste.
Karl Horn, Jodža i Sale tokom drugog dana nezvaničnih treninga. Karl je na poklon dobio naš dres i nosio ga je sa velikim zadovoljstvom dok smo pecali
Naš vodič Karl Horn nas vodi odmah na dve obližnje pozicije za koje nam govori da su odlične za rad sa površincima i tu bacamo velike „zare“ u chrome dekorima, baš kako smo videli na brojnim snimcima napravljenim na ovom jezeru. I zaista vrlo brzo oko nas bassovi počinju da raubuju na sve strane ali avaj – neće ni da pipnu naše površince. Isto se ponovilo i na sledećoj poziciji, pa na još jednoj… Verovatno sitni bassovi koji jednostavno ne reaguju uopšte na naše varalice jer love i vrlo sitan plen. Primećujemo da naš vodič (a i ostali generalno) baš puno forsiraju taj površinski ribolov ali ako riba neće da uzima – džabe takvo forsiranje, treba raditi nešto drugo. Vidim da se ne snalaze baš najbolje jer ako ti njihovi redovni šabloni ne pale, ne umeju da nađu ribu. Pomeramo se od pozicije do pozicije, prelazimo i na razne voblere, šejki-hed džig glave i druge tehnike i… konačno se upisujemo sa par riba. Taj dan završavamo svi sa po 3-4 ulovljena bassa većinom ispod mere koja će na svetskom prvenstvu inače biti 14 inča (35.5 cm – preko 10 cm više nego na našem državnom izbornom prvenstvu).
Po dolasku nazad u „bazu“, idemo odmah da obiđemo par lokalnih prodavnica sa priborom jer smo sada posle ovog pecanja već imali puno bolju sliku šta će nam trebati od varalica i pribora pa idemo da se malo dopunimo. To veče sabiramo sve utiske i informacije i rešavamo da i sutra radimo isto, samo da obiđemo što više novih pozicija. Svaku poziciju naravno „pinujemo“ odnosno obeležavamo da bismo je mogli ponovo pronaći. Veliku pomoć nam pruža i poznati lokalni (ranije i profesionalni) bass ribolovac Majkl Marfi (Michael Murphy) koji nas je to veče posetio u kući i za koga se kroz raniju komunikaciju inače ispostavilo da je čak i našeg porekla, pa čak da je lako moguće da smo ja i on poreklom iz istog kraja (i moj deda je kao i njegov rođen u Kolambasu u državi Ohajo) - verovatno su nam pradede istim brodom stigle iz Like pre mnogo godina u SAD i na čuveno ostrvo Elis… Da ne kažem da smo možda čak i neki dalji rođaci pošto mu je staro porodično prezime u baš bliskoj vezi sa mojim (baš je mali ovaj svet). On je naravno već 4-5 koleno i pravi Amerikanac i izgubio je odavno sve veze sa krajevima svojih predaka, ali ipak zna kako su mu se prezivali deda i pradeda. Majkl nam to veče daje puno korisnih informacija o jezeru Muri i ribolovu bassa koje upotpunjuju našu sliku o jezeru i bile su nam od velike pomoći narednih dana.
Jodža pokušava da ulovi bassa ispod jednog od bukvalno milijardu molova na jezeru. Nalaze se ispred svake kuće i vikendice
Sledeće jutro naši vodiči sa čamcima su ponovo u minut tačni a našem vodiču Karlu kažemo da nas sada vodi u donji deo jezera, prema brani. Obilazimo taj deo jezera, pronalazimo puno lepih pozicija, opet lovimo 3-4 bassa što nam daje nadu da imamo neke šanse i na prvenstvu kada počne. Taj dan imamo i „mali“ peh – trenutak nepažnje i vodič Karl me velikim površincem prilikom zabačaja kači za glavu tačnije uvo, velika trokraka mi jednim krakom probija potpuno uvo dok se drugim zabija duboko u njega. Čovek se baš uplašio i prestravio toliko da su mu štap i mašinica posle toga upali u vodu a on i Jodža su pokušavali dugo da mi skinu tu skalameriju sa glave. Jodža je na kraju morao gurnuti i drugi krak odnosno probiti i njime uvo da bi mogao prići sa kleštima i odseći krakove. Bolelo je poprilično ali sam to stoički i bez glasa istrpeo – da ih ne uplašim još više. Operacija uspela, krvarenje nekako zaustavljeno pa smo nastavili ribolov. Karl se izvinjavao do kraja dana na svakih 10 minuta no samo sam mu sa osmehom govorio da je sve ok, da ne brine, dešava se, nije ni prvi a verovatno ni poslednji put.
Nakon tih dva dana treninga (petak i subota) u nedelju smo imali slobodan dan jer su nezvanični treninzi na dalje bili zabranjeni pa taj dan odmaramo, malo roštiljamo i idemo kasnije opet do grada i prodavnica pribora da se još malo dopunimo sitnim priborom i varalicama. Sada posle lepe vremeske distance shvatam da smo potrošili brdo para na nepotrebne stvari ali nema veze, neće ništa da se baci.
Posedovanje kvalitetne elektronike (sonara) sa dobrim mapama u njima, down i side imagingom a naročito "live" sonara je od ogromne važnosti na ovako velikm vodama. Bez toga gotovo da i nema pecanja!
U ponedeljak ujutro se odjavljujemo iz iznajmljene kuće, prebacujemo u hotel „Double Tree by Hilton“ u Kolumbiji, vraćamo jedan iznajmljeni auto (drugi zadržavamo do kraja, da nam bude pri ruci), a uveče je tu u hotelu bio i sastanak kapitena na kome izvlačimo čamce i grupe u kojima ćemo trenirati i pecati. Bojan Bojanić i Željko Sirar dobijaju čamac br 12 i loviće u A grupi, Branko Stojaković i Dalibor Todorović čamac 28 - B grupa, dok Jodža i ja dobijamo čamac br 47 (zanimljivo je da u tom trenutku ja imam tačlno toliko i godina - 47), grupa C. To veče u hotelu je održano i otvaranje svetskog prvenstva, sa svečanim banketom i večerom na kraju. Sve reprezentacije su prodefilovale salom i izašle na binu a svakoj je odsvirana i nacionalna himna.
Sledeće jutro (utorak) ustajemo rano, doručkujemo i u 6.00 sedamo u tri velika autobusa koja će nas narednih dana prevoziti do start pozicije na Dreher ostrvu i nazad po završetku. Tih skoro sat vremena u autobusu su bili korisni da se malo presaberu misli i psihički pripremi za predstojeće aktivnosti, pa čak i da se malo odrema i opusti. U marini na Dreher ostrvu čekamo da dođe naš čamac broj 47, ukrcavamo se u njega a naš vozač i ujedno sudija nas dočekuje sa rečima (na srpskom): „Dobro jutro! Idemo na pecanje! Bili smo zaista začuđeni i dirnuti. Naš novi vozač i sudija Majkl Erd (Michael Ard) se baš potrudio i pripremio prethodno veče da nas dočeka – informisao se ko mu dolazi u čamac i gde je ta Srbija, pa je čak naučio i par reči i izraza na srpskom. Generalno govoreći, ovo svetsko prvenstvo je bilo odlična prilika za razbijanje predrasuda o Amerikancima – svi koje smo upoznali bii su jako dobri ljudi, veoma ljubazni, brižni i od velike pomoći.
Sale, Michael Ard i Jodža - fotografija za uspomenu u kačketima poznate kompanije iz njegovog mesta
Majkl je inače radni vek proveo u prosveti i penzionisao se kao upravnik jedne od lokanih srednjih škola, a živi u Čarlstonu koji se nalazi na obali Južne Karoline. Pošto ima dosta slobodnog vremena i potrebnu opremu, odazvao se na poziv organizatora i došao sa čamcem da pomogne u organizaciji svetskog prvenstva. Imao je inače nešto manji čamac nego Karl Horn i sa slabijim motorom od 150 konjskih snaga a takođe i sa Garmin elektronikom na čamcu (uključujući i Panoptix Livescope sonar na pramcu) te Minn Kota Maxxum pramčanim motorom od 70 lbs. Pošto je čamac bio manji i lakši i sa tih "samo" 150 KS je išao tek za nijansu sporije od ovih sa najjačim motorima, tako da nismo bili u hendikepu. Jedino nam je jako nedostajala „Spot Lock“ opcija, odnosno moderno „sidrenje“ i održavanje čamca u mestu pomoću rada pramčanog motora i ugrađenog GPS-a, jer to čisto mehanički Maxxum nema (a što je motorizovana Ulterra na čamcu Karla Horna imala), jer to zahteva puno rada pedalom i pramčanim motorom da biste se održali u mestu na najboljim pozicijama. Naš domaćin nije imao niti inače uopšte koristi sidro (u jednom momentu sam razmišljao da odem do obližnje prodavnice, kupim ga i poklonim Majklu - toliko nam je nedostajalo sidrenje na top pozicijama da u miru možemo pretražiti veću površinu)..
Uglavnom, da malo ipak skratim priču, ta dva dana zvaničnog treninga plus ona dva pre toga nezvanična su nam jako pomogli da se koliko-toliko snađemo na jezeru. Svaka naša dvočlana ekipa je pronašla jedno 5-6-7 pa i više pozicija sa ribom po celom jezeru pa smo na sastancima reprezentacije uveče podelili međusobno te informacije, podelili pinove tačnih lokacija i napravili neku strategiju za prvi dan takmičenja. Najviše ribe smo dobijali na „šejki hed“ (shaky head) tehniku odnosno džigovanje velikim trik vormovima (trick worm) i sličnim silikoncima postavljenim na tim specijalnim olovnim glavama sa spiralicama, a koje smo zabacivali na tzv „rocky point-e“ odnosno stenovite grebene koji se od obale ili sa ostrva spuštaju u dubinu. Na površince smo bassove dobijali samo u prvih sat ribolova odnosno dok sunce jače ne obasja povšrinu pa nam se zato većini strategija sastojala u tome da prvih sat pecamo na površini, na zatravljenim delovima uz razna ostrva a kasnije bi prelazili na šejki hed, evenualno drop-shot ili neki krenk (vobler).
Susret dve naše ekipe za vreme treninga u jednom od brojnih zaliva u velikom Hollow Creek rukavcu jezera
I tako dolazi prvi dan takmičenja i idemo ujutro na start poziciju na Dreher ostrvu sa puno entuzijazma. Nismo dakle na treninzima lovili nešto puno ribe ali ni druge reprezentacije nisu prolazile ništa bolje (mnoge čak i puno gore) pa nam je to davalo određenu dozu optimizma i nadu da ćemo ipak proći dobro. Možda će vam zvučati čudno, ali mi smo najbolji baš kada je najteže (i to ne samo basolovci već i fideraši, plovkaroši i drugi takmičari). Dakle, kada se riba teško lovi i kada je ne može svako baš lako uloviti, mi smo tu svoji na svome jer smo na takve uslove, teške i mršave terene navikli kući. Svaka naša ekipa je dakle krenula prema svojim pozicijama i tako smo Jodža i ja prvih sat vremena lovili u donjem delu jezera kod Bundrick ostrva na površince ali nam se riba nije javljala (samo jedan bass ispod mere) a zatim smo prešli na „šejki hed“ džig glave i u narednih nekoliko sati menjamo pozicije i na tim „rocky pointima“ i plićim kamenitim delovima vode oko ostrva i poluostrva lovimo tri bassa u meri (Jodža dva i ja jednog).
Start svakog dana takmičenja - prvo sviraju američku himu, zatim isplovi brod sa američkom zastavom a onda čamci startuju po grupama i brojevima
Sa trećom ribom od 2.9 lbs (1.3 kg) koju sam ulovio smo imali i malu dramu, po vađenju u čamac počela je obilno da krvari (nezgodno se ubola), nismo joj mogli ni izvaditi varalicu iz ždrela (duboko je progutala) bojeći se da je ne povredimo još više pa je vozač i sudija Majkl predložio da je idemo odmah izmeriti. Tako smo i uradili, prekinuli smo pecanje i otišli do start pozicije na ostrvu Dreher, tamo smo prijavili da riba ima i varalicu u sebi – rekli su nam da je to o.k, vi ste uradili sve što je do vas, izmerili su ribu, izvadili joj udicu i nastavili smo zatim pecanje. Izgubili smo tu dosta vremena ali šta da se radi, svaka riba je bila strašno dragocena. Zatim smo lovili dalje i imali više primeraka ispod mere a onda riba negde oko 14.00h skoro potpuno staje, ne javljaju se više ni ti primerci ispod mere. Vreme prolazi i razmišljam „100 na sat“ šta da radimo, imamo lep ulov ali ipak nisam zadovoljan, svetsko je prvenstvo i moramo dati i preko svog maksimuma… Gledam na telefonu i sonarima mape jezera i kažem našem vozaču Majklu da nas vozi u malu marinu pored mosta u „Hollow Creek“ rukavcu jezera. Milion puta sam gledao na TV-u „Major League“ i druga američka bass takmičenja i mnogo se lovi na takvim mestima (pogotovo kada se nema bolja ideja), pa zašto da ne pokušamo? Čuli smo se u međuvremenu telefonom i porukama više puta i sa ostalim ekipama, razmenili informacije i kako smo čuli i oni imaju po jednu do dve ribe ali ništa preterano krupno, trude se svi da ulove još koju ribu ali je baš, baš teško. Stižemo u malu marinu i krećemo da zabacujujemo i skipujemo oko parkiranih brodova i čamaca odnosno pontonskih molova. Posle jedno 15-tak minuta pecanja pored jednog praznog mola iz kojeg je pre toga verovatno isplovio neki brodić, na „wacky“ tehniku i neotežanog Senka od 5 inča u propadanju na finoj dubini dobijam jedva osetan udarac, kontriram i odmah kreće da driluje krupna riba! Kako adrenalin u tim trenucima radi, ne možete verovati! Četiri dana na tu moju inače omiljenu tehniku nisam imao nijedan napad a kamoli ribu i onda baš kad nam treba dobijem na to lepu ribu! Bass se baš borio, nabijao u dubinu i pokušavao i da se otkači i iskočio je u jednom trenutku ali mu to nije uspelo i uskoro smo u meredovu imali lepu ribu od jedno 1.6-1.7 kg! E da ste videli tu našu radost… To nam je bila četvrta riba i do kraja tog dana više nismo imali ništa ali sa te četiri ribe na merenju prvog dana završavamo tako što delimo 7. i 8. mesto (7.5 plasmanskih poena) na svetu sa jednim južnoafričkim parom koji je u gram imao istu težinu ulova ali i jednu ribu više od nas. Ostala dva tima do kraja takmičenja uspevaju takođe da ulove po još jednu ribu tako da obe ekipe imaju po 3 ribe, ekipa Stojaković-Todorović završava dan kao 13.-ta a Bojanić-Sirar deli 23. i 24. mesto sa jednim italijanskim parom (23.5 poena). Sa tih zbirno 42 plasmanska poena posle prvog dana takmičenja Srbija je treća iza domaćina USA i Južnoafrike Republike! Iza nas su taj dan Rumuni (još jedno veliko iznenađenje ovog prvenstva) zatim Italijani i tako dalje. Iznenađenje dana su i Hrvati odnosno činjenica da su sva tri njihova tima prvi dan došla sa nulom na merenje (čak 14 timova tog dana je ostalo potpuno bez ulova). Veliko oduševljenje nastupa u našem kompletnom timu ovakvim neočekivano dobrim rezultatom i to nam je dalo „krila“ da se baš „naoštrimo“ za sledeće dane.
Uveče u hotelu pravimo novi sastanak, slažemo strategiju za sledeći dan i uopšte, te obrađujemo sve informacije koje smo prikupili do tada i tog prvog dana takmičenja. Vrlo korisne imformacije dobijamo i od Miloša Popovića, pratećeg člana naše ekipe koji je taj dan (a i dva naredna) proveo kao sudija u čamcu jedne od američkih ekipa (prva dva dana kod ekipe Scott Martin – Scott Canterbury, a poslednjeg dana kod Jacoba Wheelera i Davida Dudleya koji su ušli kao rezerve u isti čamac). Naime, običaj je da se za sudije u čamcima domaćina svetskog prvenstva postave članovi drugih reprezentacija ali uz uslov da to ne mogu biti kapiteni, treneri ili aktivni takmičari već samo delegati i drugi prateći članovi reprezantacija. Samo 4 reprezentacije su imale „viška“ takvih ljudi (Italija, Srbija, Rumunija i Venecuela) pa smo naravno delegirali Miloša i izvučen je kao sudija pomenutom američkom paru. Miloš nam je posle tog dana preneo puno korisnih informacija (sve je to dozvoljeno, naravno - zato sve reprezentacije i priželjkuju da neko njihov bude izvučen kao sudija) i tako smo saznali da jako puno koriste „Live View/Panoptix“ i slične sonare, da se brzo kreću (maltene ne staju uopšte), da brzo pretražuju velike površine – pritom gledajući stalno u ekrane tih sonara - maltene samo i zabacuju ribi koji vide na njima, a da ujutro i oko molova bacaju bučne buzzbaite. No veći deo dana ipak su koristili samo drop shot, brzo se pritom krećući i po svemu sudeći tražili su samo aktivnu ribu. Saznali smo takođe i koje silikonce i boje silikonaca koriste i sve drugo. Amerikanci te informacije inače i ne taje, toliko su ubeđeni u svoj učinak i nadmoć na domaćem terenu (i tu su bili u pravu, pokazaće se na kraju) da su svakom ko im je prišao maltene bez ikakvog ustezanja rekli kako su pecali… No mi smo to zahvaljujući Milošu ipak saznali mnogo pre drugih. Ali, s obzirom da smo i na „naše“ tehnike i varalice dobro prošli prvog dana, rešavamo da nastavimo da radimo sve isto kao i prvog, samo je dvojac Bojanić-Sirar intenzivnije koristio drop shot tehniku, ali deo jezera u kome su se drugi dan takođe nalazili im zbog mutnije vode nije nažalost doneo na nju nikakav poseban rezultat.
Jedina riba koju smo dobili na vobler (crank) - Jodža je ulovio na Owner Cultivu Bugeye Bait
Dakle, počinje drugi dan takmičenja – imali smo prvog dana jako dobar rezultat i bili smo dobro raspoloženi i orni za novi dan takmičenja i novu „bitku“, no ja lično sam osećao istovremeno strašan „pressing“ i jedva da sam spavao tu noć razmišljajući kako da ponovimo taj rezultat i kako da otpecamo čak i bolje, a znao sam da to neće biti lako jer smo većinu mesta na koje smo računali već prvog dana „ispostili“ i razmišljao sam šta da radimo danas. Zato rešavam da opet idemo u donji deo jezera i opet oko Bundrick ostrva ali da sada od prvog minuta i još intenzivnije i malo duže obojica radimo sa površincima, da u tim prvim minutama takmičenja nekako ulovimo ribu-dve-tri dok je aktivna, kako bi dobili neku prednost i lakše pecali ostatak dana. Odluka se pokazala ispravnom jer već posle manje od pola sata pecanja, samo što smo krenuli, na popera pored nekih stena koje vire iz vode dobijam velikog bassa! Podigao se na malog Rebela Pop-R od 6 cm i na našu sreću nije pružao neki veliki otpor, a kada smo ga ubacili u meredov nastupila je salva oduševljenja! Izvagali smo ga i imao je 5.12 lbs što je malo preko 2.3 kg – fantastičan start drugog dana takmičenja!
Sale sa bassom od 5.12 lbs (2.32 kg), jedinim ulovom u meri drugog dana takmičenja dvojca Popović-Lončar
Jako čudna riba sa ogromnom glavom, veoma mršavog tela i sa oštećenim repnim perajem. Naš vozač Majkl je rekao da prema veličini glave to riba od bar 4-5 kg no očigledno da je bila bolesna ili tako nešto, čim se i tako slabo borila. Oduševljeni ulovom i sa puno elana nastavljamo dalje, no kako sati takmičenja odmiču shvatamo da riba puno lošije reaguje na varalice nego prethodni dan (baš kako sam i slutio da će biti) a kada smo se čuli sa ostalim ekipama – naše slutnje su bile i potvrđene. Ekipa Bojanić-Sirar je u tom trenutku imala isto jednu ribu dok je treća ekipa Stojaković-Todorović nije imala ribu uopšte. Do kraja takmičenja lovimo još tri bassa no nažalost sva tri ispod mere i na merenje na kraju donosimo samo tu jednu ribu i završavamo taj drugi dan kao 24. u svojoj C grupi (i padamo na 10. mesto posle dva dana u konkurenciji parova), Bojanić i Sirar završili su taj dan sa dve ribe u meri kao 25. u svojoj A grupi, a tek na kraju merenja saznajemo da se ekipa Stojaković-Todorović ipak uspela „upisati“ sa jednim bassom u meri i završili su kao 42.-43. u svojoj B grupi (41.5 poena). Tako posle dva dana takmičenja imamo ukupno 125.5 poena i padamo na 4. mesto u ekipnom plasmanu. Od nas je bolja Italija koja se probila sa 105 poena, Južna Afrika sa 74 poena i domaćini Amerikanci sa samo 17 plasmanskih poena. Sada je već jasno da ćemo imati veliku bitku sa Italijanima za treće mesto a za vratom nam dišu i Rumuni sa samo jednim bodom više (126.5).
Svaki čamac je na motoru imao broj ekipe i zastavu nacije koja je u njemu
Uveče opet imamo sastanak reprezentacije, većamo šta i kako tog trećeg i ključnog dana. Očigledno je bilo da su se druge reprezentacije bolje prilagodile od nas drugog dana uslovima na vodi i pritisku takmičenja i da će nas prestići debelo ako nešto ne promenimo u svom pristupu. Odlučujemo zato da „presečemo“ i da svi intenzivno pecamo trećeg dana drop shot tehnikom i da se svi fokusiramo na donji deo jezera prema brani gde je voda puno bistrija i gde očigledno ima više i krupnije ribe nego u drugim delovima jezera. Dopunjavamo se potrebnim varalicama (tu nam je puno pomogao Bojan Blažeski, naš čovek i drug koji živi u USA u državi Džordžija već duži niz godina i koji je došao u Kolumbiju takođe da nam pomogne i doneo nam puno dobrih varalica) te delimo još jednom između nas sve šta kome treba, kako bi sutra bili što spremniji. Takođe, umesto para Stojaković-Todorović taj treći dan pecaće rezerva Mujović-Gajčić, po ranije ustanovljenom internom dogovoru reprezentacije. Bila je to naša velika greška jer je ekipa Stojaković-Todorović ipak više trenirala na ovom svetskom prvenstvu i sigurno bila pripremljenija od rezervnog tima a i neko nepisano pravilo je da se tim koji dobija (odnosno koji je u medalji) ne menja, ali u tom trenutku jednostavno nismo imali izbora, raniji dogovor reprezentacije se morao ispoštovati jednostavno zbog mira i sloge u timu.
I dolazi konačno taj finalni dan, pressing i stres ujutro bili su na najvećem nivou, otpecati dobro prvog dana nije nimalo lako a ponoviti to još dva puta – skoro pa nemoguća misija. No ne damo se, držimo se i dalje, osetili smo kroz prethodne dane treninga i takmičenja da itekako imamo šansi i da drugi nisu ništa bolji od nas (ili bar nisu puno bolji). Već na samom startu takmičenja tog dana osetili smo da je puno toplije nego prethodnih dana a i pecanje tog finalnog dana kreće mnogo bolje od samog starta nego prethodnih dana. Jodža i ja opet odlazimo do jednog od naših omiljenih ostrva i naravno ipak prvo probamo malo na površince i tu dobijam štuku od preko 2 kg – koje razočarenje kada se pokazala, mislili smo da je opet veliki bass. No nema veze, nastavljamo dalje sa drop shotom, uvlačimo se polako čamcem u uvale sa druge strane tog ostrva i Jodža dobija na drop-shot prvo jednu lepu ribu, pa još jednu, a onda i ja treću. I to nisu bili meraši već baš lepi bassovi dosta preko mere. Čim ne moraš vaditi onaj „lenjir“ za merenje koji ima svaki čamac – jasno da je riba prava i mnogo se dobro osećaš zbog toga.
Pecamo dalje, obilazimo te uvale na ostrvu, molove i stenovite rtove i Jodža ponovo dobija lepu ribu, i to krupnu, ali ovaj put mu spada! Užas, neee… Pa onda dobijam i ja jednog basa ali ispod mere, sve na drop shot. Dobro je, napipali smo ribu, aktivna je, tu je i dobro raspoložena i osećamo da ćemo brzo imati pet riba u tankovima. U trenutku dok nam tu baš lepo ide – stiže poruka od dvojca Bojanić-Sirar da su pored jednog od brojnih ostrva tu u donjem delu jezera napipali krupnije ribe. Imaju već pet riba u tanku, od kojih jedna krupna (preko 4 lbs), sad su upravo ulovili i šestu i prekinuće ribolov na tom mestu dok mi ne dođemo i nastavimo. Jodža nije bio za to da se pomeramo jer je znao/osećao kao i ja da ćemo ovde gde smo bili tada imati sigurnih pet riba (samo je pitanje kakvih – verovatno ne previše velikih) a odluka je kao i obično na meni pa rešavam da ipak rizikujemo. Dajem koordinate našem vozaču Majklu i kažem mu da nas vozi tamo. Ako ne ulovimo ništa za sat vremena – vratićemo se ponovo na ovu našu poziciju i nadam se da ćemo tu svejedno moći i stići uloviti četvrtu i petu ribu.
Tako je i bilo, stižemo tamo, nismo baš sigurni da smo na pravoj poziciji jer u ribolovu često i par metara promašene pozicije znači mnogo. U tom nailaze i Bojanić-Sirar koji su krećući se dalje obišli kompletan krug oko tog ostrva (manje od dva Jim Spence ostrva) i potvrđuju da se nalazimo na dobroj poziciji. Aha, znači to je to. U redu.
Owner Shaky Head glave u težini 7 gr (1/4 oz) su se fantastično pokazale prva dva dana takmičenja!
Pecamo kao nategnute strune na violini, koncentracija na maksimumu. Čamac nam je na dubini od nekih 8-10 metara i na 30-tak metara od obale i bacamo sisteme u samu obalu pa polako svačimo prema dubini. U obali je stenoviti plićak sa razbacanim palim drvima, deblima i panjevima u plićaku svuda okolo, a na nekih 4-5 metara od obale zatim ide odsek i naglo povećanje dubine i bassovi su izgleda bili „naslagani“ tu. Teren kao izmišljen za krupne ribe. Posle nekih 15-tak minuta pecanja osetim blagi čvrk dole, ništa nije slutilo kolika je riba u pitanju, kontra iz zgloba šake i kreće rodeo! Ogroman bass mi je uzeo varalicu i krenuo je prema dubini kao ekspres voz! Nabija na dole, Daiwa Luvias štap 2.10m 5-28g savijen potpuno u kiflu, fluorokarbonski Daiwa predvez 10 lbs na ivici pucanja… Srećom pa sam prethodni dan fino podesio kočnicu na mašinici (inače je na našim krševitim terenima držim jako zategnutu i ne dam ribi da driluje) pa je 18 Exist 3000D-C savršeno drilovao i popuštao strunu baš kad zatreba, a lagana Owner 3/0 worm udica je takođe sve izdržala. Riba je probala i da se uplete oko motora i elise, a kada joj to nije uspelo – zaletela se gore u želji da iskoči napolje… No sreća je tog dana bila izgleda na mojoj strani, uspeo sam sve to da sprečim i Jodža je lepotana pokupio meredovom (iz drugog pokušaja)! Sve je to snimio telefonom naš vozač i drug Majkl. Auuu, da ste tu radost i naše krike čuli… i Majkl se radovao jednako glasno sa nama! Stavili smo bassa na vagu – 7.2 lbs (3.26 kg)! Ogromna riba kakvih nema kod nas kući. Spakovali smo ga pažljivo u tank sa vodom na kraju čamca (jedva je stao unutra) i nastavili pecanje.
Bass od 7.2 lbs (3.26 kg) - drugi bass po veličini ulovljen na svetskom prvenstvu u lovu bassa u USA i ujedno Saletov najveći bass do sada! Riba života ulovljena na svetskom prvenstvu, pa još u USA!
Inače, tim Bojanić-Sirar je bio tu u blizini i dobacili su nam u prolazu da ne vrištimo a kasnije su nam objasnili i zašto. U blizini je bio jedan portugalski tim (nama iza leđa, kod drugog i većeg ostrva, nismo ih videli) i kada su nas čuli i videli da se nešto dešava – krenuli su prema nama. Bojanić i Sirar su to primetili i svojim čamcem se postavili između nas i branili praktično naše pozicije za dalje pecanje, tako da Portugalcima nije preostalo ništa nego da se okrenu i idu dalje. Svaka čast momci!
Mi naravno nastavljamo pecanje i posle sledećih 20-tak minuta ponovo tek jedva osetan napad na varalicu i dobijam još jednu ribu nekih 100 m dalje isto tu na prelasku iz plićaka u dubinu, ovog puta imala je 3 lbs (oko 1.4 kg), isto vrlo borbena riba ali ništa joj nije vredelo, završila je kao i ona velika prethodna brzo u tanku za čuvanje ribe. Sada imamo i mi maksimum od pet riba u tanku (i to kakvih!) pa prekidamo sa pecanjem i zovemo treću ekipu Mujović-Gajčić. Oni su inače u toku dana ulovili jednu ribu i držali je u tanku i krenuli takođe prema ovom ostrvu, stigli su do njega ali se riba valjda nezgodno ubola udicom i u jednom momentu počela da izvrće u tanku, pa su rešili da odu do start pozicije i da je izmere (prevremeno merenje je dozvoljeno baš iz ovih razloga). To su i uradili ali su pritom naravno izgubili dosta vremena i dok su došli do nas (koji smo ih čekali i nismo pecali više – da ne rasturimo bespotrebno mesto), prošlo je još više vremena. Ipak se na kraju sastajemo gde treba, nameštamo ih na top poziciju, govorimo šta i kako tačno da rade i odlazimo da im ne smetamo. U daljini vidim još neko ostrvo ("Goat Island") i kažem vozaču da nas vozi tamo, čisto da se odmaknemo od njih. Čim smo stigli, uvlačim nas pramčanim motorom u jedan lep i glinovit zaliv (sa obalama od jarko-crvene gline) prošaran travom po dnu i tamo vrlo brzo dobijam još jednu lepu ribu od 3.7 lbs (1.67 kg)! Izbacujemo iz tanka jednu manju i ubacujemo ovu.
Bass od 3.7 lbs (1.67 kg) ulovljen u zalivu ostrva sa obalama od crvene gline...
Zovem telefonom ekipu Mujović-Gajčić i pitam kako ide, imaju li ribu – kažu nemaju (!?). Nastavljamo pecanje na tom novom ostrvu, ulazim u sledeći zaliv pored prvog – opet dobijam još jednog bassa od 2.5 lbs (1.13 kg) i izbacujemo zatim i najmanju ribu iz tanka i menjamo je ovom većom. Ponovo zovem Mujović-Gajčić ekipu: i dalje nemaju ribu. Ništa mi nije jasno, kako nemaju, mesto gde love je baš neverovatno i sigurno puno krupnih bassova, ali dobro. Lovimo dalje, dobijam ovde i treću ribu ali je manja od onih u tanku pa je samo puštamo. Opet zovem treću ekipu: i dalje nemaju ribu. Auuu… Zovem ih da dođu do nas, šaljem koordinate i slikam mesto… Oni kreću ali ne mogu da nas nađu. Vidimo ih u daljini kako odlaze u pogrešnom smeru, zovem ih telefonom ali me ne čuju od buke motora. Izgubili smo tu dosta vremena u pokušajima da ih navedemo na pravo ostrvo i naš zaliv ali… bezuspešno. Na kraju se oni vraćaju na onu početnu poziciju jer nije ostalo puno vremena do kraja takmičenja. Nažalost, ne uspevaju da ulove ribu i završavaju taj dan sa jednom ribom kao 52.-i u svojoj grupi.
I ovaj bass je našao mesto u tanku za čuvanje riba i povećao ukupnu težinu ulova a jedan manji je pušten na slobodu!
Odlazimo na merenje a tamo se već nekako pročulo da Srbija ima lepe ulove i na molu nas je čekala masa ljudi, fotoreportera, novinara…. Vadimo ribu polako iz tankova, uživamo u svakom trenutku a onog najvećeg bassa naravno vadim poslednjeg i pokazujem svima. Euforija, svi oduševljeni, zaista ogromna riba… Sudije zahtevaju da vide svaku ribu koju vadiš iz tanka, dobijaš potom papir na kome piše koliko riba imaš, ribe zatim nosiš u specijalnoj kesi sa vodom, spuštaš u prvi tank sa vodom u kojoj su posebna sredstva za smirenje ribe (postoji takvih još 4-5 tankova) i čekaš tako vaganje i svoj red. Kako vaganje odmiče, tako ribu prebacuješ u sledeći tank (a tankovi su opremljeni i sa cevčicama sa raspršivačima vazduha koje ubaciš u kesu) i sve tako do kontrole dužine i broja primeraka, a na kraju se penješ na binu gde pred kamerama ide vaganje ulova. Inače, dok sam tu u tankovima držao ribu došla je kompletna američka reprezentacija - čuli su od našeg Miloša Popovića verovatno kakve ulove imamo - svi redom čestitaju i mole da izvadim najveću ribu iz kese da slikaju i snime. I svi drugi oko mene su oduševljeni, padaju čestitke sa svih strana, tu je oko nas i puno drugih reprezentativaca sa ulovima… Amerikanci me pitaju koliko ribe ukupno imam – kažem im da imam oko 16-17 lbs otpilike (znao sam da imam i više jer smo svaku ribu izvagali, ali ajde da iznenađenje bude ipak za kraj). Odmah pored mene ribu u tanku drži i James Watson, jedan od najboljih članova američkog tima i stalni učesnik čuvenog Major League-a. Pita me imamo li u Srbiji bassova – kažem da imamo, ali da ne rastu ovako veliki. Dodajem da je moj najveći bass do sada imao oko 5.6 lbs (2.57 kg). Pita me jel imamo hladne zime (sve zna čovek) – da, rekoh, hladne zime i plitke vode…. To je zbog toga, kaže on. Čestita mi još jednom za ulov i kaže da u ovo doba godine na Muriju nije nimalo lako uloviti tolikog bassa… a kad vam to kaže čovek koji je u prethodna dva dana zajedno sa partnerom Fredom Roumbanisom dva puta bio prvi u svojoj grupi, dakle ima već dva „keca“ (i kojeg sam mnogo puta pratio u Major League takmičenju) ne možete a da se ne osećate dobro. James i Fred su inače tog poslednjeg dana bili 4. u svojoj grupi, a još poznatiji bassovski super-star Jacob Wheeler je sa Davidom Dudleyem bio 6. u svojoj grupi. Dolazi konačno i red na mene odnosno nas za merenje i vaga pokazuje 19.3 lbs (8.75 kg) što je ubedljivo najveći ulov tog dana i drugi ulov po veličini (tzv. "fish bag") na svetskom prvenstvu! „Kec“ ko kuća u našoj C grupi a na velikom ekranu „leaderboarda“ Srbija preuzima vođstvo tog dana i ostaje na prvoj poziciji do kraja merenja!
Srbija je trećeg dana bila vodeća do kraja tog dana takmičenja na leaderbord tabli sa rezultatima ekipa!
Vaga za mog najvećeg bassa pokazuje 7.2 lbs što je takođe druga riba po veličini ulovljena na svetskom prvenstvu (par Watson-Roumbanis je imao malo većeg od 7.7 lbs - 3.49 kg a takođe i za 150 grama veći ukupni ulov). Kažem voditelju u mikrofon da mi je to ujedno i najveći bass u životu, što izaziva oduševljenje okupljenih gledalaca. Fantastično, ne mogu vam opisati kako sam se osećao tada. Momci iz našeg tima priskaču sa srpskom zastavom i razvijaju je iza nas dok Jodža i ja masi pokazujemo ulov - ovacije, oduševljenje…
Ekipa Bojanić-Sirar je takođe fantastično otpecala i u 5 bassova imali su 13.6 lbs (6.2 kg) i bili su tog dana 5. su svojoj grupi. Nažalost, saznajemo u samom finišu ceremonije da je loš ulov treće ekipe (samo jedan bass od 992 g odnosno 52. mesto u grupi B) uticao na to da nam Italija pobegne opet za nekih 20-tak poena i gubimo za dlaku bronzanu medalju koja nam je eto bila sve vreme nadomak ruku. Potišteni smo zbog toga i trebalo je malo vremena da dođemo sebi i da shvatimo da je i 4. mesto ekipno za Srbiju odnosno 6. mesto na svetu u parovima za mene i Jodžu svejedno ogroman uspeh za malu zemlju poput naše, zemlju koja je ovde tek po drugi put učestvovala na svetskom prvenstvu, zemlju koja bassa ima tek u tragovima i gde takmičari pecaju iz malih drvenih i još manjih gumenih čamaca, pogonjenih slabašnim elektromotorićima… i gde se upravljači vodama trude da nam čak i te motoriće zabrane. Strašno.
Te večeri bili smo naravno i na svečanoj dodeli trofeja i svečanom banketu u hotelu a već sutra ujutro krenuli smo kućama. Put nazad se malo odužio jer nam je otkazan jedan od letova pa smo morali prespavati u Šarlotu i ujutro smo leteli za Njujork a u Beograd smo stigli dan kasnije nego što je trebalo, ali nema veze.
Organizacija svetskog prvenstva bila je zaista odlična a na otvaranju prvenstva, dodeli nagrada odnosno zatvaranju svetskog prvenstva bile su održane i svečane ceremonije u hotelu sa gala večerama/banketima.
Zahvalio bih se na kraju kompaniji Formax Store (u kojoj inače radim već dugi niz godina) na velikoj podršci meni i Jodži a takođe i reprezentaciji Srbije, jer bez njih bi ovaj odlazak u USA i postignut rezultat bio za nas teško ostvariv. Svima nama koji smo bili tamo ovo svetsko prvenstvo ostaće sigurno u neizbrisivoj uspomeni a nadamo se da ćemo u narednim godinama imati ponovo priliku da ukrstimo štapove na ovim predivnim terenima, a naravno ponovo i sa američkim profesionalnim bassolovcima. Osećamo prosto da imamo nekih „nezavršenih poslova“ sa njima.
